Indijana Dzons u srcu Zapadne Srbije prvi deo

Umetnički pres karavan

Indijana Džons u srcu Zapadne Srbije ‒ I deo

Umetnički press karavan po Zapadnoj Srbiji ‒ I deo

Indijana Džons u srcu Srbije

Tokom tri dana, ekipa Umetničkog pres karavana obišla je najlepša podneblja zapadne Srbije, spavala u manastiru Mileševi, plovila čarobnim jezerom Uvac, ali i zavirila u tajne pećina i vodopada u kom se po legendi kupaju vile. Kakvu poruku mileševski Beli anđeo šalje svetu i kako je Karavan došao do podatka da je manastir Mileševa čuvar štapa Svetog Save i dela moštiju koje nisu spaljene, možete saznati u putopisu „Indijana Džons u srcu Srbije”.

Stopića pećina bila je pravo osveženje za sve članove Umetničkog pres karavana, prvo mesto koje smo posetili nakon troiposatnog bega iz ubrzane beogradske vreve. Prilaz spomeniku prirode uskim kamenitim stepenicama kroz netaknutu šumu uz žubor potoka momentalno je usporio vreme. U jednom treptaju oka i vazduh se promenio. Prvi pogled na ulaz u pećinu odneo je umor višesatne voznje, a ulaskom u nju kao da smo dotakli novu dimenziju. Prizor neodoljivo podseća na kadrove iz filmova o Indijani Džonsu. Što smo više zalazili unutar pećine, naše oduševljenje je primetno raslo zbog radosti otkrivanja novog i našim očima do tada nepoznatog, kao što su prelivajuće bigrene kade. One su nastale taloženjem krečnjaka. Izgledaju poput udubljenja oivičenih kamenom ogradom. To su vijugavi nabori u kojima se skuplja voda koja se preliva iz jedne kade u drugu. Praznik za oči predstavlja i scena koju samo pećinska priroda može da izrežira. Primetili smo da se u rečnom kanalu nalazi vir ispod koga se stvara tobogan koji prelazi u kaskade. Pri malim vodama formiraju se slapovi, a kad nadiru veće vode, kreira se nepojmljivo snažan vodopad, čija visina doseže oko 9 metara. Vodopad se zove „Izvor života”. On pravi penušavu vodenu masu od čijih kapljica i vazduh treperi. Stopića pećinu najbolje je opisati kao kad nekome prvi put ponosno pokazujete svoju kuću sa ogromnim sobama ili petosoban stan u centru grada. Dakle, taj opis bi glasio ovim redosledom: pećina ima lepo uređenu prilaznu stazu, nakon koje nailazimo na impresivan ulazni otvor, koji se nalazi na maltene idealnih 700 metara nadmorske visine. Ulaz je širok 35 m, a dostiže visinu od 19 metara. Pećina je dobila ime po obližnjem zaseoku Stopići. Nailazimo na pet pećinskih odaja (čitaj: soba). Prvo su nas upoznali sa Svetlom dvoranom, iz koje pređosmo u Tamnu dvoranu (feng šui bi ovakav raspored soba nazvao kućnim balansom). Velika sala sa kadama nas je podsetila na pećinsku „dnevnu sobu”. Nekako se i našla u sredini ove velike pećinske kamenite kuće. Pregled kuće smo završili prolazeći kroz kanal sa kadama i rečni kanal. Ove kanale smo nazvali „spavaćim sobama”.

Otvore na pećinskoj tavanici doživeli smo kao prozore sa pogledom na nebesko plavetnilo. Luksuzna kamena kućetina ima prefinjeni prirodni dizajn. Pripada novom sloju pećinske buržoazije.Ukrašena je specifičnim nakitom koji samo pećina može izbrusiti.

Staro selo Sirogojno

Sirogojno smo zapamtili po autentičnim kućama čije unutrašnje uređenje i arhitektura pružaju jasnu sliku o načinu privređivanja i organizaciji porodičnog života ljudi brdsko-planinskih predela na Zlatiboru iz 19. veka. Izdaleka gledajući ovo divno etno-selo, imali smo utisak putovanja kroz vreme. Ručak u Sirogojnu bio je na otvorenom. Okruženost drvoredima zlatnog bora uz pogled na obližnje proplanke širio je naš unutrašnji referentni okvir. Drveni stolovi prekriveni kariranim stolnjacima odavali su utisak dobrodošlice koje samo staro kućno ognjište može da pruži. Ta toplina doma kojom zrači dvorište u kojem smo obedovali imala je ukus detinjstva. Podsećali smo na gradsku decu koja se raduju odlasku na selo, gde ih raširenih ruku i otvorenih srca čekaju bake i deke. Uz sve to, priroda nas je za vreme ručka častila besplatnim koncertom. Nastupalo je više vrsta ptica čiji je harmonični cvrkut puštan u etar, samo uhu znanom, milozvučju. Za svakog budućeg posetioca Sirogojna bila bi prava šteta da dođe i ne okusi prirodni sok od maline, te pitu od heljde sa makom. Put nas je vodio dalje. Umetnički pres karavan, vođen svojim unutrašnjim kompasom, krenuo je ka selu Gostilje.

Kupanje sa vilama

Na 25 km od centra Zlatibora nalazi se selo Gostilje, koje se pročulo zahvaljujući vodopadu o kojem kruže legende. Gostilje se nalazi na reci Vrelo. Draž mu daje priča koju meštani neguju prenoseći je novim pokolenjima. Privučen ehom ovog predanja, Umetnički pres karavan pošao je u susret Gostiljskom vodopadu. Visina od 20 metara čini ga gorostasnim i guliverski bajkovitim. Stvorena je neka vrsta mita da su se u njegovim virovima kupale vile, što se savršeno uklapalo sa našim prvim utiskom kad smo mu izbliza prišli. Da su se vile nekim čudom zaista okupale pred našim očima, dobili bismo sliku njihovog prirodnog stapanja i večne pripadnosti moćnom gostiljskom biseru. Huk koji odašilje vodopad odzvanja nadaleko. Kad si nadomak vodenog džina, obavija te vrtlog snažne izvorne energije koja na tren može da proizvede dodatni vizuelni efekat. Ko zna… Možda smo ovim neposrednim interaktivnim iskustvom otkrili tajnu koju krije ova legenda. Prespavali smo na Zlatiboru da sredimo utiske. Osveženi Sirogojnom i Gostiljem, Karavan se spremio za nastavak puta.

Susret sa starcem Makarijem

Sutradan smo posetili manastir Dubnicu iz 15.veka, u selu Božetici na obroncima Javora. Iz manastira smo poneli osećaj lakoće i duševne punoće, kojima nas je svojom pojavom darovao arhimandrit Makarije. Teret naših briga odneo je jednostavnim pričama o velikoj dobroti i gostoljubivosti ljudi iz ovog mesta, naročito prema putnicima namernicima. Na naše ustaljeno: „Dobar dan”, duhovnik nas je otpozdravio naizgled jednostavnom rečenicom: „Budite vi dobri, pa će i vama biti dobar dan”. Istovremeno nas je pozdravio i nenametljivo uputio poruku kroz koju provejava starovremenska narodna mudrost. Krišom nam je ovaj divni starac dotakao srca, tako da smo osetili priliv iskonski čiste ljubavi. Na trenutak smo prepoznali punoću. Bez mnogo pitanja i odgovora, kao da nam je sve već bilo rečeno. Bili smo ogrnuti nevidljivim nebeskim pokrivačem.

Vožnja ispod gnezda beloglovog supa

Poseta Specijalnom rezervatu prirode Uvac i vožnja Sjeničkim jezerom donela nam je preko potreban živi dodir sa specifičnom prirodom ovog mesta. Jezero je najveći prirodni rezervoar čiste pijaće vode u Evropi. Najveću atrakciju rezervata predstavljaju beloglavi supovi, jedna od dve preostale vrste lešinara, koji se danas gnezde na području Srbije. Izgledaju veoma moćno sa rasponom krila od skoro dva metra, prirodni su čistači, ne love slabije u lancu prirode, a najinteresantnije je da su sve vreme verni svom prvobitnom partneru sa kojim odgajaju mladunčad. U prilog ovoj tvrdnji ide činjenica da su ih prilikom eksperimentisanja odvajali i pravili nove parove. Rezultat naučnog eksperimenta bio je na prvu vest mnogim ljudima teško shvatljiv. Beloglavi supovi nisu reagovali na nove partnere, tako da bi i mi ljudi mogli da se ugledamo na ovu vrstu ptica koje svojim postojanjem svedoče iskrenu ljubav i vernost, dajući životni primer i pokazujući da bi i za našu vrstu to trebalo da bude prirodno. Ima nade.

Ekipa Umetničkog pres karavana nakratko je napustila brodić posetivši Ledenu pećinu, koja se nalazi u okviru uvačkog prirodnog rezervata. Jednoj od članica toliko se dopao boravak u pećini da je umalo ostala sa vodičem. S obzirom na to da se preostali deo Karavana na vreme ukrcao, brodić je jednostavno krenuo na put povratka u civilizaciju. Mi smo spontano počeli da im mašemo, onako šeretski, doduše, i oni su nama odmahnuli časteći nas kiselim osmesima. Našu književnicu pogledao je prst sudbine. Nagradio ju je uvačkim Robinzonom. Ipak, ne preziva se svaki Kruso. Na njihovu sreću ili nesreću, to će samo vreme dati odgovor, vratili smo se po njih. Ko zna, možda bi se i sami vremenom ugledali na beloglave supove da smo ih duže ostavili u blizini ovih čudesnih ptica praveći neku savremenu verziju Nojeve barke.

Riznica srpske istorije i duhovnosti

Prijepolje je bila sledeća stanica našeg puta diljem zapadne Srbije. Manastir Mileševa je kao dodir večnosti u vremenu. Oko ti napuni lepotom, dušu ispuni tišinom, koja ti malo-pomalo priča istoriju ovog prelepog duhovnog zdanja. Glas te nama govorljive tišine jasnije nam je dočarao Prijepolje. Mogli smo oslušnuti Srbiju u celosti. To se moglo doživeti prilikom posete manastirskoj riznici, gde svaki kamen, freska i ikona imaju svoje vrednosti. Relikvije i predmeti obogaćuju riznicu svojim prisustvom. Neke od njih nemo svedoče vekovno trajanje i večni plam. Za određene, tačno se znaju datum i godina dospeća u manastir. Pojedine relikvije i blaga nose sa sobom priču i čitav put njihovog dolaska u ovu svetu riznicu. O raznim nenadano pronađenim stvarima kruže predanja, a za neke, odvajkada pohranjene, najednom se otkrije tajna vekovima skrivana od ljudi. Ona se obznanjuje čudnim spletom okolnosti ili kad Gospod proceni da je vreme za otkriće sazrelo. Kako god, bitno je da tako biva i da se projavljuje obično onda kad je najpotrebnije. Nekad je to na utehu, ponekad na radost, često na podstrek.

Na mene je poseban utisak ostavio peharnik, dar ruskog cara Ivana Groznoga, kome je baba bila Srpkinja od porodice Jakšića. Zatim, štap Svetog Save, koji se i danas čini tako životvornim. Episkopski žezal (štap) poseduje čudotvorna svojstva. Priča o ovom štapu seže duboko u prošlost. Njen početak vezan je za 13. vek (1219. godinu). Svetom Savi je svečano uručen od strane vaseljenskog patrijarha Manojla u Jerusalimskoj patrijaršiji. Činom predaje žezla u Savine ruke, srpska crkva je dobila autokefalnost, te Sava postaje prvi srpski arhiepiskop. Značaj štapa ogroman je za našu zemlju. Vremenom je njegova važnost prerastala u kult. Generacije monaha su ga ne samo čuvale i negovale već su ga vekovima čarobno ukrašavale zlatom okivajući ga srebrom i dragim kamenjem. Pored kristalne jabuke na vrhu, na štapu je ugraviran i tropar posvećen svetitelju. Monasi to nisu radili slučajno. Držali su se događaja pisanih u Savinim žitijama. U njima piše: „Gde bi kročio Sava i žezlom dotakao zemlju, tu bi se pozlatilo… Hodio je srpskim zemljama i svuda je sa sobom nosio svemogući štap”. U prilog tome govore mesta koja se zovu Savin izvor, Savina voda, Savin studenac i Savino jezero na planini Sinjajevini. Desetine ovakvih mesta postoje isključivo zaslugom srpskog Mojsija. Savin i Mojsijev štap krčili su puteve tamo gde je svima delovalo neprohodno. I more se razdvajalo i bure prestajale da bi ovi pravednici sproveli misiju koja im je bila namenjena. Protekli vekovi ne samo da Savinom štapu nisu oduzeli sjaj nego on manastirsku riznicu u današnje vreme čini blistavijom no ikad ranije. Nepravedno bi bilo ne pomenuti izložene predmete od neprocenjive vrednosti, kao što su dva kandila iz 15. veka koja su stigla iz Moldavije, venecijansku čašu i stari srpski novac. Najstariji predmet u riznici jeste ćup koji datira iz vremena gradnje manastira. Neobični ćup je mileševski vršnjak, star osam vekova.

Ruka Svetog Save sačuvana je i pored spaljivanja njegovih moštiju od strane Sinan paše 1594. godine na Vračaru. Ovaj podatak od izuzetne je važnosti, a pritom je malo poznat široj javnosti. Čuva se u nedavno obnovljenom kivotu, u kome su se nalazile mošti Svetitelja. Sarkofag je imao svoje puteve i obrte. Iz bezbednosnih razloga, kovčeg u kome se čuvaju mošti svetaca sklanjan je, te je dugo bio pohranjen u Pljevljima. U ovom trenutku, kivot sa rukom krasi novu riznicu u manastiru Mileševi. Na milost i utehu verujućeg naroda pritiču mu ljudi svih veroispovesti. Pravoslavci, muhamedanci i katolici. Zadužbina je kralja Vladislava, sinovca Svetog Save. Sagrađena je 1219. godine. Njen ktitor Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, sahranjen je u svojoj zadužbini Mileševi. Crkva unutar manastirskog dvorišta posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. Manastir hita u susret velikom jubileju, kada će se 2019. godine proslaviti osam vekova postojanja. Često je bivao poharan, pljačkan, uništavan i do te mere ponižavan da je tokom Drugog svetskog rata pretvaran u nemačku konjušnicu. Međutim, nije se dao. Još brže je vaskrsavan, obnavljan. Na neobične načine, deo izgubljenih vrednosti u vidu blaga i srednjovekovnih ćiriičnih rukopisa vraćao mu se u naručje. Godine 1377, u njemu je krunisan bosanski kralj Tvrtko I Kotromanić. Tokom 15. veka sedište bosanskog pravoslavnog vladike bilo je u Mileševi.

Najpoznatija freska Mileševe je Beli Anđeo.

Zanimljiva informacija vezana za ovu čudesnu fresku jeste da je prvi satelitski snimak koji je Evropa poslala Americi upravo bio mileševski Beli Anđeo. Evropa se satelitski predstavila SAD-u na bogočovečanski način. Poslala je snimak koji simboliše radosnu vest. Fresku koja obasipa lepotom i šalje poruku (sve)mira. Srbija je svojom anđeoskom freskom obasjala Evropu, koja je taj nebeski bljesak stavila Americi na videlo.

Postoji hiljadu razloga zašto treba posetiti ovaj po mnogo čemu sveti manastir burne prošlosti i bogate istorije. Mi smo naveli samo neke od njih. Nalazi se na reci Mileševki, nadomak Prijepolja. Udaljen je od grada svega 6 km.

Čar srpskog Sibira

Put od Nove Varoši ka Sjenici, koji vuče preko planine Zlatar, spektakularan je. Hteli ‒ ne hteli, otvorio nam je nove horizonte. Naš čovek tek kad se nađe oči u oči sa prirodnom panoramom ovih otrgnutih delova netaknute prirode, polako počinje da shvata da ne mora po svaku cenu da šparta do Švajcarske ili Austrije kako bi se ozario pogledom na čuvene Alpe. Te iste prizore, ako ne i lepše, možemo videti između Zlatara, Zlatibora i Peštera, samo pod uslovom da skinemo zavese predrasuda sa svojih očiju. Možda Alpi nekim ljudima samo modernije zvuče na prvo izgovoranje. Upali smo u nadaleko poznatu sibirsku klimu usred Srbije. Sjenica nas je i u poodmaklom majskom proleću na mahove podsetila zašto je zovu Srpskim Sibirom. Hladan talas reskog vazduha, uz zvuke jakog kovitlajućeg vetra poslatog sa vrha Pešterske visoravni, u nama je budio prijatnu jezu doskora nepoznatog klimatskog iskustva. Zraci sunca upereni ka Sjenici kradom su se probijali kroz masivne oblake koji su se nadvijali nad gradom. Jedno vreme smo prisustvovali nekoj vrsti rata na nebu iznad Sjenice. Sukob se odvijao između sunca i kiše. Poradovali smo se kad je nastupilo primirje u vidu istovremenog kišnog rominjanja i sunčevog sjaja. Na našu žalost, nebesko primirje nije dugo potrajalo.

Nestalo je kratkotrajne harmonije između sunca i kišnih kapi. Borba se nastavila početnom prevagom sunca u odnosu na pokoju kap kiše. U sledećem naletu došlo je do preokreta. Rafal vodenih kapi nemilosrdno je počeo da gruva iz svih raspoloživih oblaka i sunce se povuklo iza njih. Sve je bilo jasno. U ovom malom nebeskom ratnom bojištu pobedu je odnela kiša, koja nas je naterala da se sklonimo pod krov jednog tradicionalnog sjeničkog restorana. Preporučili su ga nadasve predusretljivi meštani. U vremenskim prilikama koje su nas zatekle nije bilo mesta i vremena izboru. Nismo pogrešili što smo ih bez trunke razmišljanja poslušali. U pitanju je bio zaštitni znak ovog kraja na polju ugostiteljstva. Naime, predahnuli smo u poznatom restoranu „Borići”. Ovaj objekat neguje običaje stare sjeničke kuhinje, koja nam je pružila poseban gastronomski ugođaj. Istinski smo uživali u nadaleko čuvenom sjeničkom siru i ušuškanoj zimskoj atmosferi koju je upotpunilo pucketanje vatre u kaminu, te smo bez obzira na to što je maj, osetili zimske čari Srpskog Sibira. U Beograd smo poneli pune kofere utisaka koje nam je darovala zapadna Srbija. To je bio vestern u srpskoj verziji.

Putopis napisao Borislav Petrović